У вртлогу збивања никад се не зна који је круг последњи. Један догађај води ка другом и
тек кад погледаш уназад схватиш зашто се баш то и тако десило, и да вероватно није ни
могло бити другачије.
Колингвуд, Онтарио, 3. априла
Било је пред свитање кад је отворила очи. Јадранка је мамурно погледала у дигитални сат на наткасни поред кревета. 6:49 се црвенило на црној подлози будилника, помешано са првим зрацима сунца који су се пробијали кроз напола отворене ролетне, у рано пролеће.
Викендом би је често будило нешто што је она звала “цокањем”: “Цоки, ‘ајде устај, кафа се већ хлади!”. Tих десетак слогова, враголасто измодулираних у дијапазону од баритона до парајуће крештавог, кобајаги сопрана, допирали су директ до кичмене мождине. А тако јој је било слатко да одспава још мало и још мало и још мало... Овог јутра, међутим, помислила је да би истог трена склизнула у чврст сан чим би чула то пискаво-храпаво “Цоки”.
Устала је дремљиво, и корак по корак се дотумбала до првог спрата. Не сећа се кад је последњи пут тако рано одшкринула кухињски ормарић помисливши на црни напитак. Нес, турска, филтерска или у капсули. Из ормарића је извукла две капсуле и две шоље. А онда све то уредно поспремила назад.
Само је проверила електронску пошту. Хрпа пословних мејлова, многи рутински послати, већ је чекала да буде збрисана, пре него што би се ишта могло делати у понедељак.
“Поподне, кад мало отопли, моћи ћу бициклом или пешице до језера. Није море, али скоро као да јесте. Само да не буде хладна вода као лани. Моћи ћу и читати. Добро је што радим од куће па сенећу морати гужвати по метроу. Барем неке користи од овог затвора”, ковала је планове за до краја лета, док опет не буде, за скоро пет месеци, чула то успављујуће, шкрипаво “Цоки, ‘ајде устај, кафа се већ хлади!”
“Море је море. Ипак.”, помислила је, док је на Netflix-у пребирала по иконицама тражећи филм или серију који би јој легли овако сабајле. Без успеха. Уместо тога, кликнула је на иконицу National Post-а да погледа вести. Онтарио: 358,558 потврђених случајева. 3,009 нових случајева у суботу, 157.39 на 100,000 људи, 16 случајева смрти, у последњих седам дана укупно 120 нових смрти, 17 смрти дневно у последњих недељу дана, 0.12 смрти на 100,000. Укупан број смрти 50.41 на 100,000.
У Канади, приликом повратка у земљу, још на снази мере обавезног тродневног карантина у хотелу, за две хиљаде долара, за који можда само Ђекна зна кад ће се укинути. У Онтарију најављена вишенедељна забрана окупљања. Полицијски надзор поштовања нових мера.
На Indexu.hr је прочитала да, скоро четири месеца након гадног земљотреса у Петрињи, њен родни град још није обновљен, упркос новцима који су се тамо слили. Онда се присетила како је с Мирном и Дамиром често одлазила после школе у шетњу обалом Петрињчице. У рано лето, не би им измакло купање у још хладњикавој Купи, пре њеног одласка у Ластву, на море.
***
У Петрињи, 5. септембра 1991, рано ујутро, Штефица и Јово су паковали ствари за Ластву Грбаљску. Вребали су да се, чим престане паљба, изшуњају из подрума, са два кофера, на пола напуњена одећом и обућом, збрда здола, и једном кошаром од прућа, у којој је била, у кухињској крпи замотана, векна неначетог домаћег хлеба, испеченог пре три дана. Штефица је била извукла хлеб из пећнице баш кад је одјекнуо први пуцањ.
Кад су напуштали кућу, рекла је Јови да је подсети да следећи пут, кад се буду враћали у Петрињу, не забораве да понесу са собом фотографије. За сваки случај. Можда ово потраје још који дан.
Под слабашним пламичком последњег миникеца у резерви, претходне ноћи су разгледали породичне слике, већина црно-белих, из разних периода детињства, младости и неколицина нешто скоријег датума. Анализирали су до танчина Јадранкину слику са школске приредбе, из другог разреда основне школе, како стоји друга у реду, у карираној сукњици, после њеног првог наступа. Покушавали су да се сете боја шара на сукњи, улазећи у детаље црносивих нијанси, колико је већмогла да разоткрије ова фотографија направљена с почетка седамдесетих година. Слику је затим Јово ставио на миље: наслонио на стаклену вазницу, на поклопцу од клавира, који је Јадранку већ кусур година стрпљиво чекао да по њему, још по који пут, пребере ноте Муншајнице, како је звала своју омиљену Бетовенову сонату. Погледима снимајући ову мини конфигурацију у полумраку, скупа су уснули на каучу.
Пре него што су тог ујутро оставили кућни праг за собом, Штефица се вратила да исправи миље на клавиру и онда закључала врата за собом само једном. Да би се брже могло унутра, при повратку.Злу не требало.
***
Са родитељима и братом као мала, Јадранка је проводила лета у викендици, у Ластви Грбаљској, месту поред Будве, од средине јуна до пред крај августа, пред почетка школске године. Плажа Јаз, дугачка, песак фин и поглед дубок, непрекинут низом хотела и мотела, приватних јахти те вила и кућа, луксузних, али и оних за љубитеље летњих уживанција без пластике у џепу. Меснате брескве из Јововог врта и заводљиво мирисне Штефичине загорске штрукле са сиром, еурокремом или џемом. Заводљиво топле и неодољиво мекане.
Прошкиљила је кроз прозор. Тог трећег априла, осам дана након Петровог одласка у Србију на пет месеци, падао је снег. Као што ће вероватно падати и средином месеца, а можда и крајем. Ништа необично. У фебруару, или чак марту, у Колингвуду је барем прави снег, шкрипући и чврст, иако је већ пред залазак сунца боље не излазити напоље без преке потребе. Али тада барем знаш да нећеш набасати на блатне мине усред белих површина и провести петнаест минута испред улазних врата бришући трагове получасовне шетње.
“Да само није тог карантин хотела! Како би лепо било побећи од ове чамотиње, у Милановцу густирати капућино са пријатељима у кафићу или на кућној тераси…! Отрпела би и цигарете. Отићи на море…”, мислила је и опрезно маштала док је једну за другом савладавала плочице блата помешане са снежним наносима, грабећи путем који је водио до језера. У сусрет, са супротне стране, џогирала је девојчица носећи маску са црвено-црним цветним дизајном, која јој је савршено покривала нос и уста. Covid.
Двоумила се да ли је ипак вредно провести три дана, након путовања, у хотелском карантину. Да ли има смисла спуцати преко две хиљаде канађана за чамотињски смештај уз сендвич од бајатог хлеба, који би је, на безбедној удаљености, чекао испред прага собе, која се некад звала хотелска. Да ли вреди свега тога бесомучно се тестирати, спржити још једанаест дана кућног карантина при повратку, опет и опет се тестирати…
“Да ли слобода има цену?”, питала се. “Кад би барем стигле и те вакцине. На време. Пре краја јуна…Да одем одавде…”
Беч, Аеродром, 17. јули
Данашња електронска сокоћала имају ту моћ да веродостојно забележе догађаје, укључујући ову малу драму у позадини отегнутог двадесетпеточасовног путешествија преко Атланског океана за Београд. Чекајући резултате другог тестирања на Covid, за исто путовање—или би хиром аустријског чиновничића морала натраг, ни сама не зна где— размењивала су поруке са супругом преко Messenger-a.
Петар у Милановцу на тераси испија јутарњу кафу са сусетком Марином коју зна откад зна за себе. Јадранка тек пристигла у Беч.
Прва порука на Messenger-у.
8:59
Sletjeli u Beč. Sad da vidim kako dalje.
Супер. Пет минута раније.
Not really [Не баш]. 20 minuta kasnimo. Imamo samo 40 minuta connection [за преседање]. Not looking good [Не изгледа да ће бити добро]
ОК. Барем да стигну ствари са тобом ако хваташ каснији лет.
Vidjet ćemo. Stojim još uvijek u avionu.
9:22
Sad mi kažu da mi je PCR test too old [застарио], Serbia traži 48 hours [сати]. Omg [Боже!]
Шта сад? А шта је са вакцином? Јеси понела потврду да си добила дуплог Фајзера?
Da. Ali ne prihvataju. Isuse Kriste!!
Сад сам проверио. 72 сата у оваквим случајевима, мада није баш најјасније. Ко не прихвата?
Buca na šalteru!
Шта ти каже да радиш?
Da cekam da dodje neka facа. Da rascisti. Ljudi imaju i antigen testove, ni to ne prihvaтaju. Ni vakcinaciju. Pojma nemam sta rade ovdje koji @#$! [псовка] Na salteru kaze samo PCR test do 48 osam sati star. Kazu da moj kasni tri sata. Da poludis!
Ако не може, иди у Хрватску из Беча. Бусом до Загреба.
Sad kaze da Srbija ne prihvata fully vaccinated [дупло вакцинисане] iz Kanade! What the @#$! am I supposed to do now??? [Који @#$! Шта сад да радим?]
Је л можеш у Аустрију? Шта ти предлаже?
Nista. @#$! mu se.
Иди у Петрињу и тамо уради PCR тест.
***
У Петрињу су се из Ластве, Штефица и Јово вратили тек почетком маја 1996. Скоро пет година, уместо пет дана, касније. На улазу у свој дом, чија врата су можда сад чувала неки други праг, дочекале су их две ослободилачке пароле и трагови људског бивања. Један такав траг је, на блештаво лакираној дасци тамосмеђе боје, заједно са патином прашине, делимично прекривао доњи део натписа - Hupfield.
Јадранка је клавир немачке механике Hupfield добила за свој осми рођендан. Купили су га били од госпође Блаже Хајнц, удовице тада већ преко две деценије, три дана пре него што ју је сестричинаодвела у Дом за одрасле Svjetlost, на периферији Сиска, да тамо, до даљњег, другује са својим вршњакињама и вршњацима.
У десном углу преко пута улаза, испод остатака картонске кутије, на којој су се једва назирала штампана слова натписа Jugoplastika, вирио је крајичак солидног папира који је обећавао црно белу фотографију. Као под хипнозом, Штефица похита према тој прашњавој хрпи и подиже један крак кутије, трајно пореметивши ову непоћудну инсталацију, која је овде јадовала већ можда неку годину. Уз једва чујни, кратки јецај и са два блага пљеска шакама, распршила је оно прашине што се било нахватало по длановима, и изишла ван. Погледала је у небо, руку припојених уз тело, а онда у Јову. “Дошли смо кући. У нашу Петрињу”, изусти, а онда им се погледи сусретоше.
***
Kako da idem u Petrinju? Ne budi smjesan. Nece me ni tamo pustiti.
Уради нови тест у Бечу.
Gdјe u @#$! da radim test u Becu? Ovo je insane [право лудило]! Morat cu se testirati na aerodromu i kupiti novu kartu za Beograd. What a @#$! nightmare! @#$! nightmare!
@#$! Srbija ne prihvata vakcinaciju iz @#$! Kanade. Let mozda veceras. U @#$! @#$! Can’t breathe. Can’t find my luggage now. I shouldn’t have come. [Које @#$! лудило! Лудило! Не могу да дођем до даха. Не могу ни пртљаг да нађем сад. Боље да нисам долазила.]
Kažu da treba cekati sat vremena za luggage. [пртљаг]. Pa onda PCR test, pa ona mozda bukirati let ako dobijes rezultate brzo.
Можда је у Београду пртљаг. Биће ОК. Не брини.
Nije. Offload su iz aviona.[Мој пртљаг су изнели из авиона]. Treba zujati ovdje satima.
@#$! @#$! @#$!
Биће све у реду. Не брини. Поздравља те Марина.
Say hi, but hard to muster enthusiasm right now. [Поздрави и ти њу али је тешко да нађем ентузијазма баш сад.]
12:30
Nasla stvari. Sad pokusavam ponovo testirati. Ima let u sest i deset. Pojma nemam koliko im treba za test, ali je barem pri aerodromu.
12:40
Rezultati dolaze do 4 popodne. Probat cu uzeti let u sest, ako ima mjesta.
Ја сам сличну ситуацију имао са Turkish Airlines, јер је немогуће стићи се тестирати у Канади, добити резултате, летети, прелетати, стићи у Србију… све у току 48 сати. Турци ме пустили. А овде само погледали папир са уверењем да сам негативан. Ја чак тада нисам ни био вакцинисан.Западњаци… Само да стигнеш.
1:02
Ovaj sto testira sad kaže 8/9 uvece tek rezultati. Najbolje da nadjem mjesto za let u 10.
Dobila rezultate, kaze “not detected“ [неидентификован]. Valjda Covid, valjda negative [негативан]? Sad valjda mogu za Beograd. Ovaj doplatak za slobodu je kostao, skupa sa testiranjem, dodatnih 800 i kusur dolarcica! Za sat vremena leta. Zivjeli!!!
2:03
OK je. Нама фрке.
Pa koji bi @#$ [псовка]! bio nego negativan test. @#$! Kad sam duplo fajzerovana prije tri tjedna. U Becu uzimaju swab [брис] u usta.
Btw [узгред], krećemo na more u petak? ОК? Rekao si da si rezervirao pet dana u Herceg Novom, cim stignemo, zar ne?
Отказао. Баш пре 15 минута. Треба ти опет тест да уђеш у Србију из Црне Горе… Можемо на Палићбоље... Кад будемо ишли у Петрињу…
Nista ne kuzim.
Да би поново у Србију из Црне Горе или Хрватске треба ти опет тест, осим ако имаш српска документа, што ти немаш. То је превише. После овог @#$! на аеродрому у Бечу…
Pa ovo je sve na kraju bila glupost! Onda uopce nisam trebala ni dolaziti. Nigdje se necu okupati, a mogla sam biti u Collingwoodu. Pa nek se testiram jos tri puta, još sest puta, kad sam vec presla toliki put i ovu gnjavazu… Koje su mi sanse izvaditi srpski pasos?
Никакве, за тако кратко време. Мораш прво молбу за држављанство да предаш. Распитао сам се.
Sta treba za tu molbu?
Извод из матичне књиге рођених и потврда о хрватском или канадском држављанству и извод из матичне књиге венчаних из Милановца. Само ово последње имамо. Пре неки дан извадио. За сваки случај. И то траје онда 3 до 6 месеци.
Ali otkazao si more a tome se ponajvise veselim.
Идемо на море. No matter what! [Шта било да било!].
Одлучно сам откуцао поруку.
3:10
Nasla sam mjesto, jedva, za let u 10:10. Stizemo u Beorad u 23:15. Karta od Beca do Beograda je kostalo 451 euros, plus 60 evra za PCR! Usla negativna. Izasla negativna, vakcinisana. Dzabe sve. Јоs jedna Albanka sa mamom od 90 godina isti problem, s tim sto jos moraju u Albaniju…
То Аустријанци цепају. Намерно то раде. То им је добра зарада, плус држе људе под контролом. У страху.
Sram ih bilo.
Ослободе тако једно место. Наплате још који тест. Људи једу по аеродрому и троше паре. Неки преноће и у хотелу. И цепну карту. 800 посто. 700 долара од Беча до Београда у једном правцу хахаха Запад не воли да одлазимо. Проток новца је у питању хаха Такса на слободу под плаштом бриге за здравље. хехехе
Ne da sam bijesna…
Сат времена касније
Идемо са кумом Данком. 28. јула. Она је резервисала. Има три кревета. У истој соби. Нема везе.
Nema nikakve veze. Samo dalje od ovog ludila …
Шта да правим за јело?
Srce, pravicemo zajedno sutra, samo da stignem.
ОК. Сремска. Пршута. Сир. Кајмак онда…
Gladi ne bude.
Са пријатељима Петар дође на аеродром да покупи Јадранку. Поноћ је већ прошла. Њих четворо се скупа са два кофера укрцаше у аутомобил, а онда у пакету уронише у црни плашт ноћи док су уличне светиљке постајале све ређе и ређе а светлећи трагови надолазећих аутомобила све више гаснули један за другим како су одмицали Милошем Великим према Милановцу. Трагови дуванског дима унутра и фабричког споља, међутим, су опстајали циркулишући око њих, док је пријатна и ослобађајућа присутност домаћина у аутомобилу попут аеросола волшебно распиривала те мирисе, од којих су се већ одавно били одвикли.
Јадранка се слично осећала кад је пре преко две деценије напуштала своју земљу, са својих двадесет и седам година, прелазећи са Петром и трогодишњим сином границу, и чврсто грлећиранац у коме је био вешто закопан “аусвајс” из банке, који им је крчио пут према Западу. Тај Запад, укључујући земљу којој су поклонили двадесет и кусур година живота и много тога другог, је тад био друга реч за слободу. Слобода, макар и мекана, се овог пута оцртавала у другом правцу. Докад?
29. јули у јутарњим часовима, Рафаиловићи
После осмочасовне ноћне вожње са горњег спрата аутобуса се искрцаше њих троје путника намерника, Петар, Јадранка и кума, наоружани једном повећом торбом, једним руксаком средње и једним мање величине и опрезно склизнуше стрмом улицом која је водила према плажи, у потрази за већ заказаним смештајем. Иза тапацираних врата, на првом спрату, дочекала су их два кревета, један брачни, други за једну особу.
Тик поред врата, шћућурен, вребао је ноћни ормарић. Импровизована кухиња са електричним решоом и мањим фрижидером је била ушушкана у углу терасе, која је била на нивоу улице. Купатило, једнако импровизовано, је служило и као кухиња, где се, једино, могла узети вода за кување кафе. Мањи ормар са две сталаже је био довољан за једног. Цена резервисања у последњем тренутку.
Руксаке одложише на под, док је торбица са личним стварчицама већ била смештена на ноћни ормарић, наслоњена на зид. На дохват руке…
2. август
Чим је свануло, Јадранка и Петар се покупише, са торбом у којој су били пешкири и крема за сунчање, две велике црвене јабуке и боца са водом, па на плажу. Не би ли избегли врелину која је пржила већ од десет сати изјутра па све до седам навече. Кума је остала да још одспава у соби.
На плажи их је чекала мирна вода. Бистрик на ободу мора завучен и ушушкан у ували, обгрљен бедемом ситнијих и крупнијих каменова. Запазили су га били претходне ноћи док су шетали обалом. До воде се пак босих ногу, преко крупнијих каменчића, могло само на врховима прстију.
Море је као слобода. Кад си на сред мора, можеш и лево и десно, и напред и назад. Не треба ти путељак, нити стаза. Отворено море је апсолутна слобода. На отвореном мору, погледу нема краја и можеш бескрајно много по њему, као по разбоју, да шараш и ткаш путеве и путиће са које стране ти се прохте. Загњурени до врата, без речи, неколико метара од обале, једно другом су читали мисли, у овој нирвани, спокојно посматајући хрпу каменова који су онако послагани увис, на самом улазу у море, личили на ексимске инукшуке, човеколике путоказе, на северу Канаде.
На врху ове камене композиције, од метар и нешто, угњеждена, балансирала су два мања камена од по двадесет-тридесет сантима, ослањајући се на три средње величине, која су, опет, чврсто седела на структури састављеној од три овеће камене громаде. На два места, у средини и ближе подножју, по један каменчић је био ужљебљен, ради стабилности целе конструкције.
“Ко је уприличио ову зен, јапанску фигуру на обали мора у Црној Гори? Колико већ дуго она, овде на рубу мора, опстојава, пркосећи таласима у подне или љупком покрету неког детенцета које једва чека да шачицом пљусне по површини мора, које можда први пут у животу види? Да ли је то знак? И куда показује? Quo vadis?”, помислила је израњајући из воде док је Петар, већ на обали, фотографским апаратом забележавао овај трен.
Пре поднева су се вратили у собу на сијесту. Чим су стигли, Јадранка је потражила капи за нос у торби. Торбе није било. А са њом ни пасоша. Канадског и јединог који је имала.
Без пасоша се није могло из земље.
Граница. Време. Посао.
Још један затвор. Још новца. Још тестирања.
Боже! Помози!
Кроз главу су се хаотично ређали могући и немогући сценарији. Нити један утешан. Нити један обећавајући.
Шта сад?
***
Свима нама бане, ненајављено, у налетима, по неком неписаном правилу, мучан трен, који захтева расплет или, горе, једино допусти времену да га избледи, ако га већ не може излечити. Последицеово првог, решивог проблема, такође могу бити прилично непријатне, замршене и далекосежне. Мада, како кажа изрека, “никад се не зна зашто је нешто добро и шта носи дан, шта ноћ.” То је био такав трен.
“Претражила сам све. Нигдје нема торбе нити пасоша у соби. Без пасоша не могу из Црне Горе! Не могу ни у Србију, камоли у Канаду. А за мање од три тједна морам натраг, на посао. Једва сам добила и ово слободног времена. Погледај на интернету који је број канадске амбасаде у Београду. Можда нам они могу помоћи”, Јадранка је замуцкивала док су јој се усне сушиле од забринутости и неизвесности у исход ситуације.
Само пре петнаестак минута, свет, и они у њему, је посве другачије изгледао. Правац на који су себили намерили, у међувремену, неумољиво је захтевао другу путању и претпостављао неизвесно одредиште, ма колико се трудили да контролишy ситуацију.
Море је показало своје друго лице.
Били су испошћени ментално и физички. Нестало је и глади, после исцрпљености након три сата проведених на сунцу, на плажи и у води.
“Уколико пасош не нађемо, мораћемо можда да проведемо време у Црној Гори, док ти не издају нови, који, опет, можеш само у Србији да извадиш. Канада овде нема амбасаду. Catch 22! Да нам је само доћи до Милановца! Барем да можемо да сређујемо ствари од куће”, рече Петар, покушавајући да прикрије панику.
Има људи које нешто тера да се ушуњају у животе других теглећи хаос са собом. Њихова коб је да често—безлични и безимени—тако тумарају док траже себи смисао, заврзујући се на сваком камену и каменчићу на путу без коначишта, и тако се, попут Сизифа, вазда враћају на почетак. Пало му је прво на памет да је то била особа мушког пола и средњих година, подједнако вероватно му се чинило да је локалац или туриста из Србије или Босне. А можда је била и жена, старија, зaшто не и млађа? Можда се тај распитивао да ли има слободног места, покушао на првом спрату да покуца на врата, која су била тапацирана, тако да се куцање није чуло. Онда отворио лагано врата, погледом уловио торбу тик уз, ћапио на брзину шта је могао. Неприметно. И шмугнуо. Или је пак рађено све са предумишљајем. Ко ће га знати.
“Пасош се, ипак, може наћи или барем поново извадити. Добро је да у торби није било новца, картица, нити ичега другог од вредности”, Петар је тражио речи да утеши обоје. Прилично неуверљивo.
“У сваком случају, морамо прво све пријавити полицији”, закључио је.
Док је изговарао ове последње речи, Јадранка је кроз прозор скенирала улицу која је вијугала низбрдо према плажи и шеталишту. Преподневну вреву људи, који су у налету кретали да што пре заузму место на плажи, заменило је клопарање папуча, местимична граја дечице и чаврљање одраслих, који су се лаганице враћали у своја одморишта да предахну од сунца које је пекло већ више од месец дана заредом. Па поподне поново на плажу. Било јој је јасно да њих двоје неће бити међу њима.
Као по алгоритму, правили су план шта треба и шта се може урадити: Обавестити власника смештаја; контактирати пријатеље или познанике који имају пребивалиште у Црној Гори; консултовати се са конзулатима или амбасадама Србије и Канаде; случај пријавити црногорској полицији.
Власник, Београђанин пореклом из Црне Горе, је био прилично равнодушан. Можда му ово није био први такав случај. Барем су успели да добију број Јадранкиниг пасоша, који су оставили код њега приликом пријаве боравка. На сву срећу Јадранка је имала код себе канадску возачку дозволу са фотографијом, која иначе тамо служи као лична карта.
Рођаци пријатеља из Торонта, који живе у Подгорици, су се великодушно пунудили да се барем за прву руку код њих сместе. Српски конзул им је дао користан савет да набаве фотографију венчаног листа из Милановца, као доказ да је Јадранка удата за држављанина Србије. Мики, сусед испод куће у Милановцу, им ју је послао преко телефона за мање од пола сата. Петар је ионако границу прешао са српским документима.
По највећем сунцу пузили су у таксију, пробијајући се уском улицом кроз густе потоке људи, који су се сливали из уличица са три стране. Застајкивали су на сваких десетак секунди. Већ је било поподне. Возача су већ упознали са циљем ове вожње. Он их је уверавао да ће са потврдом из милиције лако моћи прећи границу.
“Обично, узму што им треба у торби и новчанику, све баце и побјегну. Ништа не могу с пасошем”, тешио нас је. “Јесте погледали око куће?”, упита, очекивано. Петар само климну главом док су им се погледи сусретали у ретровизору.
“Како се све изменило откако сам последњи пут, пре скоро тридесет година била овдје”, промумља Јадранка, једва чујно, више за себе, гледајући кроз прозор, док је таксиста на прилично добром руском уговарао нову вожњу.
“Могу вас причекати ође ако желите. Биће то брзо у милицији. Виђећете”. Возач стаде пред зградом. Захвалили су му се и платили.
При уласку у зграду Управе полиције, хитно ставише маске. Ставивши и сам маску, љубазно им се обрати, вероватно, дежурни полицајац. Пошто су му објаснили сврху посете, рече им да сачекају и да ће ускоро доћи неко “по њих”. Мало их забрину ово “по њих”.
Заиста убрзо, “по њих”, дође један нешто мање љубазан колега и одведе их у некакву мању одају у приземљу, у којој беху радни сто са компјутером и столицом, штампач, клупа те ормар некакав. Полицајац узе Јадранкине личне податке.
“Значи новац није узет”, полицијски службеник рече, а њих двоје потврдише. Очигледно усплахирана, Јадранка устаде да објасни догађај, на шта јој оштро службеник рече да седне, не дочекавши крај објашњења. Јадранка примети да је службенику маска склизнула до испод носа, у међувремену. Записник је затим одштампао.
“Građanin Milić Jadranka”, “zapisnik započet u 14,10 časova”, “u vremenskom periodu od 08, 00 do 11,00 časova, na neutvrđeni način je nestala torbica, crne boje, u kojem je bila putna isprava na moje ime”, “U vezi navedenog nemam ništa više da izjavim”, “Zapisnik završen u 14,20 časova”, биле су речи, фразе и реченице које су зграбиле Јадранкину пажњу.
Службеник, неочекивано, их испрати до пред капију, скиде маску и започе разговор. Био је то сад неки други човек. Пола сата у причи са новим пријатељем, кога највероватније више никад неће опет видети, прође брже него оних десет минута у подруму полицијске станице.
Мислили су да ће барем моћи “купити“ она стара, али изгледало је несуђена, места, па се упутише без одуговлачења на аутобуску станицу. Имали су пуно времена.
Два аутобуска места су их чекала. Платише. Седоше затим на клупицу да се макну од гомиле људи која је наваљивала и одложише руксаке, чврсто их држећи уз себе. Ћутећи су посматрали комешање људи, углавном младих, на станици, који су безбрижно чаврљали, поскакивали и гласно се смејали.
“Само да дођем до Србије. Боже! Крстићу се само да пређем границу”, Јадранка прозбори изнебуха, тргнувши Петра из летаргије.
“Ааа?”, промрмља Петар, са упитном интонацијом.
Откуд сад то? Обећаваш?
Обећавам!
***
Свакој већој одлуци претходи гомила мањих. Ове мање се крчкају и комешају, на краће или на дуже време. Једна другу надигравају, али и надопуњују. Онда се ускладе услови, догоди догађај или изрече реч. Па се, наизглед, неочекивано и ниоткуда, одлука донесе, гест учини или, тек, понуди обећање.
Спарно вече на аутобуској станици. Ноћ је већ пала, а Ластин аутобус добрано касни. Кажу да је увек тако преко викенда. “Пошто је повратна карта била у “otuđenoj” торби, ко је хтео, могао је доћи на то место и у то време, и вратити пасош. Карме ради”, Петар наивно помисли у себи, нервозно шпартајући по станици.
Провери по џеповима. Имао је кованице, таман за пртљаг. И још евро и тридесет центи, таман за сладолед, помисли. Поделили би сладолед и калорије. Уз то би, макар за трен, прекратили бригу.
Ошацовао је сладолед са укусом јагоде, исти онај што им га је мајстор Миле донео, једном приликом кад је доносио оброке за своје раднике. У корнету. У средини сочна, киселкаста срж од јагоде, као код Capri сладоледа—кога се сећао још из основне школе—и ружичасти прелив преко млечног слоја са укусом ваниле. Што би у Канади рекли — decadent.
Док је савладавао своју половину, не стигавши ни да преда “штафету”, на перон се усидри дупли аутобус. Попеше се на горњи спрат.
Ћутећи се сместише. Петар је благо стегнуо Јадранкину шаку, која је била хладна од нервозе и од климе из које је немилосрдно куљала лавина леденог ваздуха.
Преко својих голих ногу Петар положи руксачић, да ублажи студен, а себи на главу натакари пластичну кесу, која је била окачена за рукодржач. Намењена за отпатке, барем није била црна, него провидна. Исто учини и девојка испред њега, приметио је.
Тако наоружани бригом и стрепњом, измигољише се из оне гунгуле. Право у неизвесност. Као да крећу у бој.
“Кад су долазили, Црногорци су нас само пропустили, нисмо ни стали на граници. Вероватно ће нас на српској страни пустити, при уласку, исто тако”, Јадранка мало живну, при помисли да ће се, ето, овај сценарио поновити.
“Имамо све папире. Добро је што сам извадио и наш венчани лист у Милановцу, као да сам знао. И личну карту. И српски пасош, с којим сам ушао”, Петар се сам дивио својој видовитости.
“Само још тепих да нам изнесу пред нос”, саркастично ће Јадранка, невесело.
Поноћ је. Прешишали су Подгорицу. У међувремену су наизменично укључивали и искључивали климу у аутобусу. На сваких петнаестак минута, пратећи ритам, Петар је скидао кесу са главе па је онда стављао натраг, у тандему са одвртањем и завртањем крагне и рукава, откопчавањем и закопчавањем кошуље. Јадранка је доста мирно пропратила ово његово комешање, нетремице гледајући кроз прозор. У црни покривач ноћи.
Шкиљила је кроз тај исти прозор не би ли видела знак на коме пише нешто налик “Srećan ili sretan put. Dođite opet u Crnu Goru” или, још боље, “Добродошли у Републику Србију”, по могућству иза леђа.
Али још ништа. Чинило јој се да купују време, али да је све било варка. Још мало и још мало. “Па колика је та Црна Гора!”, нервозно је мислила у себи. А наравно да знала је да није велика.
Аутобус стаде. Тргнуше се. Напетост је почела. Аутобус је наставио да стоји.
Па онда настави да клизи, иза себе остављајући граничне кућице, рампе, разноразне знакове и људе у униформама који су се врзмали, мували ту негде или просто стајали.
Напетост, међутим, није прошла. Штавише.
“Ако буде баш морало, и ја ћу с тобом назад у Црну Гору. Идемо до Берана или тако нешто. Ја ћу те оставити тамо. Ближе је и јефтинији је смештај него у Подгорици, па ти ту чекај канадски пасош”, нашали се Петар. “Црни хумор” , Јадранка одврати. Очигледно јој није било до шале. Уосталом, нијени знала где су Беране.
Опет стадосмо. Било је веома јасно да ће ту опет бити контроле. Једно по једно путници су излазили. Постројени већ испред шалтера, Јадранка и Петар су се спремали за “шачицу разговора”.
“Добро вече”, Петар упути службеници поздрав са киселим осмехом, иако се трудио да буде неусиљен.
Службеница рутински провуче Петров српски пасош и истог трена баци поглед према Јадранки, која је била следећа. Петар, међутим, неиступи, него њих двоје у дуету почеху објашњавати ситуацију, у исто време обасипајући жену папирима, документима, уверењима, показујући фотографије докумената на телефону.
“У канадској амбасади можете добити привремени пасош, али ће можда све то потрајати”, рече и сама забринута, али покушавајући да их утеши, сличним, пријатељским тоном као код службеника у полицијској станици у Црној Гори.
“Знате већ процедуру”, изусти онда, дајући им лицем знак да пропусте следећег путника. Обоје, у недоумици, овај пар невољних авантуриста погледаше у царинску служвеницу, са изразом збуњености на лицу и стрепње, и питањем “А сад?”. На шта она са осмехом рече: “Знате протокол. Слободни сте. Шта ћу с вама! Срећан пут кући, ме где било!”.
***
Некад је за путнике по Србији бити из Горњег Милановца била својеврсна привилегија, јер је тај град био неизоставно одмориште. Али, откад су изградили аутопут, ретко који аутобус стаје тамо. Уместо на аутобуској станици, невољно их возач истовари скупа са стварима код Норвешке куће, одакле се пешице откотрљаше са стварима до куће, још петнаестак минута. Рано ујутро.
Прва, најтежа препрека је савладана.
Дођоше кући. Јадранка пристави турску, коју сад зову домаћом кафом, док је Петар проверавао електронску пошту. Петар рутински оде на Фејсбук. Црвено означена чекала га порука.
“Dobar dan gospodine, ja sam hotelski radnik na moru u Crnoj Gori. Pronašli smo torbicu na dnu mora, u kojoj je pasoš na, pretpostavljam, ime Vaše supruge. Našao sam Vas na Facebook-u, jer vidim da živite u Torontu i Vaše ime je u pasošu takođe. Ako je to Vaša supruga, možete me kontaktirati, da Vam vratimo pasoš. Policiju smo zvali, jer sumnjamo da je krađa. Srdačno! Dragan Ilić.“
Затечен, Петру је прва реакција била да прочита још једном читаву поруку, пре него што јеинформацију поделио са Јадранком. Следеће, анализирао је веродостојност поруке. Чудно је било да је порука имала неке елементе аутентичности, неке не. Пошиљалац је послао поруку са рачуна са шпанским именом, без личне фотографије. С друге стране, порука, на српском, је била потписана српским именом и презименом. Фотографија стране пасоша са личним подацима је такође била аутентична. У поруци је наведен и назив, додуше непознатог, хотела. Порука је била писмено срочена. На латиници. Ово последње би вероватно једино Петар приметио, а и било је небитно за декодирање суштине поруке и мотива слања.
Прочита Петар поруку наглас. Уместо да одговори, рече Јадранки да пронађе на интернету број телефона од хотела.
Хотел постоји. Петар позва телефонски број. Представи се и објасни ситуацију.
“Разумем, господине, али име радника први пут чујем. Колико ми је познато, особа са тим именом није запослена у хотелу. Али, молим Вас, назовите за једно пет минута, за сваки случај. Недавно смо примили раднике. Да проверим да дотична особа није међу њима”, чуо се љубазни женски одговор на мобилном.
***
Већ други месец како заредом кињи врућина. Данима без кише. Једино освежење дође после поноћи, а већ у осам-девет сати ујутро треба позатварати прозоре и спустити ролетне. Кад je, као клинац, Петар живео у истој кући, не сећа се да је преко летњих месеци било потребе за климом. Додуше, и да јесте, сад кад помисли, у то време, концепт хлађења мимо махања новинама и, евентуално, брујања вентилатора у понекој канцеларији, био му стран. Укључи вентилатор да прекрати тих пет-шест минута чекања.
“Пасош је код мене на рецепцији”, чула се магична реченица, с друге стране “жице”. “У доста је добром стању, ма
да је још увек мокар и мало пресавијен. Ставићу га да се посуши а онда ћу књиге преко њега положити да се исправи. Ту је и неки повећи камен. Био је у торбици. Вероватно да торбица не исплива на површину, кад буде бачена у мире”.
Петар уручи Јандранки телефон, са олакшањем које је било помешано са осећањем неизвесности. Ипак, најважнија препрека је савладана. Међутим, пасош није био код њих. У рукама.
“Да ли бисте могли послати ствари? Како можемо платити слање?”, Јадранка је питала.
“Међународом курирским поштом можете заказати пошиљку, да је они покупе. Ми не шаљемо.”
“За колико дана би отприлике пошиљка била испоручена?”
“Пет-шест дана, претпостављам. Радних дана. Можда и брже. Можда и спорије. Најбоље је да проверите у понедељак са службом. Срећно.”
Погледаше на интернету да ли се може наручити услуга доставе и уплатити негде у Милановцу или барем Чачку. Окренуше затим неколико бројева, али не добише никога на линији.
“Пет дана звучи у реду. Али шта ако је потребно више. Или, још горе, ако је пасош у неупотребљивом стању а ми смо изгубили драгоцено време и тако пропустимо лет чекајући да се изда привремени пасош”, кроз главу је Петру је куљала гомила узнемиравајућих сценарија. Била је недеља.
Сутрадан. Обоје су ујутро били на ногама раније него иначе.
“Перо, Једранка, јесте стигли? Како је било на мору? Јел’ гужва?”, покуцавши, хитро уђе Ђорђе, сестрић. Ђоле, како га иначе Петар зове, је десетак и кусур година млађи од Петра. Обично, кад би навратио, њих двокјиоца би изишли на терасу да попију кафу или се, пак, баце на коју куглу сладоледа. Ђоле би успут, “да запали коју”, покупио некакву белу импровизовану пикслу. “Пиксла” је била ућушкана испод степеника, на месту за које је, поред њих двојице само још двоје људи знало. Али, овај пут остадоше унутра. Уз кафу, Јадранка и Петар испричаше му ток догађаја.
“Имам неке другаре који треба да дођу с мора. Сад ћу да им пошаљем поруку”, рече Ђоле, одајући поуздање и одлучност у гласу, те се лати мобилног. Један другар се враћао за пет-шест дана, други вероватно сутра или прекосутра, биле су вести које су Петар и Јадрнка дочекали са умереним олакшањем. Пасош, међутим, нису још увек имали у рукама, а дан путовања се неумољиво приближавао.
Неколико је дана прошло а нервоза је полако почела да се шуња међу мисли опхрљујући помешана осећања стрепње и неизвесности. Опет.
“Можда је најсигурније да кренем већ вечерас на море по пасош, и да се вратим увече истог дана”, рекох. “Стићи ћу ваљда и да се брчнем”, полублентаво Петар додаде, ни самом себи убедљив.
Три дана доцније јави се Ђоле. Пасош је био у Милановцу, дочекала их је порука нешто пред вече, али до пасоша се није могло. Кола, у којима је био пасош, остављена су била у кругу фабрике, а другар је отишао на свадбу у међувремену. Сутрадан, кад се другар пробуди, вероватно поподне, узеће пасош, била је порука сестрића, који се трудио да помогне, уверавајући их да нема потребе за паником.
“Само нек зврцне, одмах долазим таксијем где буде требало”, Петар рече нервозно, већ успаничено, стрепећи у каквом ће стању пасош доћи.
“Камо среће да нисмо ишли на море”, рече Јадранки, покушавајући да себи да одушка. “Шта нам је овде фалило? Кад си се спремала за пут рекао сам ти да је најбоље да што мање прелазимо границе. Евентуално, да уграбиш који дан да скокнеш до Петриње, што изгледа неће бити могуће”, кињио ју је, уверен да је био у праву.
***
Тог деветог августа, око поднева, Јово је себи пристављао чај од цвета лаванде, што га је убрао и осушио летос у свом дому у Петрињи, кад га је назвала Јадранка. Прошло је већ пет година од када му је мачак Дача правио једино друштво. Дачи је било једва пет месеци када су се њих двојица опростили од Штефице, једног претеће тмурног и охоло хладног новембарског јутра у 6 сати и 12 минута. Чувши звон апарата који је својим ехом лако доспевао до најтајнијих места у намештајем оскудној просторији, што је брже могао, поскочкио је Јово са троношца, заврзавши се о Дачу. Мачак и сам затечен, као ошурен, начинио је салто мортале, отклупчавши се све до ногара стола у углу собичка.
Знао је Јово од кога долази позив. Уосталом, да га је неко питао, искрено се не би ни сетио кад је са друге стране жице последњи пут чуо неки други глас осим Јадранкиног, откад је Штефичин стриц, који је добацио све до деведесетиседам лета, и сам напустио овај свет. Од свог тог разговора, у гомили шума и потоку зујања, које је израњало из слушалице до његове бубне опне, само је остало “Тата, не могу доћи.”
Не испивши чај, Јово спусти слушицу и зграби стари Штефичин туфнасти кишобран, коме су недостајале две жице. За сваки случај, ако опет почне да ромиња или пљушти. Онда неста, испраћен промуклим шкрипањем свеже изшмиргланих и излакираних улазних врата, и остављајући иза себе све јачи мирис лаванде који је немилице освајао читав дом.
Намера му је била да, за који дан, скупа са Јадранком, у новој кошуљи и још неношеним црним лакинарим ципелама, обиђу Штефичин гроб, али, изгледа, није им било суђено. Зато је он, без церемоније, и у овако затеченој одећи, кад је већ тако, без оклевања и без одлагања, кренуо сампут гробља.
Тог петка Петрињчица ја баш била надошла. Вода је почела да преплавља речна корита досежући све до дрвореда, правећи барице око стабала липе и багрема. Начичкане тако збијено, густе крошње су правиле непрекидну линију од почетка до краја насипа. Киша је падала скоро месец дана заредом, а шкрто сунце, које би се каткад и појавило срамежљиво у рано поподне, није допуштало ни оно мало периода без падавина да просуши од влаге већ на местима пожутеле травнате површине на шеталишту. Грабио је Јово ходајући жустро дуж дрвореда, колико су му дозвољавале временом исхабале кости, с нераспклопљеним кишобраном у руци.
Гробље као гробље. Апсолутну тишину и мир само је из даљине задевало пригушено зујање багера, који је рњао по остацима домова и земљишту после потреса који никако да се смире. Мало по мало, па ево их опет, већег или мањег интензитета, ваљда да људе опомену да буду увек на опрезу и спремни за неки нови пут.
“Добар дан, професоре”, кроз шапат, женски глас старије особе се једва чу, иза надгробног споменика. Жена познатог лика, Јовиних година, склопљених шака, и са торбицом преко леве руке, се приказа.
“Беше сусједа Радмила?”
“Да. То сам ја.”, оклевајући у гласу, узврати жена, ушушкавајући прамен седе косе испод мараме сиве боје са црним колутићима.
“Нисам вас видио откад је почео рат. Али сам вас ипак препознао. Гдје сте сада? Како обитељ?”
“Сама. Немам више никога. У Бечу сам живјела. Од прошлог мјесеца сам у Свјетлости.”
“И Дарко?”
“Да. И Дарко…”
“Моја сућут.”
“Збогом, професоре.”, рече и окрену се, али не дочекавши отпоздрав, поново се окрену према Јови.
“Професоре, има једна Ваша фотографија код мене. Никако нисам имала храбрости
вратити Вам је. Слика са Јадранком, након концерта. У карираној сукњици. На бини.”
“Кад је свирала са Вашим сином. Са Дарком?”
“Да.”, жена зајеца.
“Откуд код Вас?”
“Добит ћете је колико данас.”, саговорница рече, али не одговори на питање. “Збогом, професоре”, оде према шкоди загасито жуте боје, која ју је чекала с краја гробља. Овај пут не окрећући се назад.
Мостом преко Петрињчице још се могло, иако је вода опасно, али покварено неприметно, надирала према гредама, претећи да онемогући шетачима прелаз пречицом, на другу стране обале. Кад је стигао кући, миц по миц, фотографија га је већ чекала, у коверти, на тераси пред вратима. “Кћери, ипак си дошла кући” промрмља за себе Јово, и уђе у кућу.
***
“Перо, код мене је пасош”, стигла је од Ђорђа порука преко Messengera. “Ема и ја долазимо за петнаестак минута.”
За мање од десет минута, у рукама је Петар имао Јадранкин пасош. Испред врата Ема је стајала, уручивши му га, погледом упереним у Петрово лице, очекујући реакцију, једва скупивши снаге да се благо осмехне. Прошло је осам дана од како су се Јадранка и Петар вратили са мора. На време су успели, захваљујући Ђорђу и његовом другару, да дођу до пасоша, пред пут за Канаду. Све је било у реду, осим једне ствари.
Пасош је био мокар.
Осми дан како је већ прошао.
Фокусирајући се на сам пасош, држао је у другој руци Јадранкину торбу.
Мокру.
Пасошу је требала још једна рунда сушења и исправљања. Ипак, са Ђорђем и Емом, оставившипасош да се суши и исправља, њих двоје одоше у Таково, на вашар.
***
Недеља. Дан одласка, у касне вечерње сате, да би се на време стигло на лет за Торонто. У десет часова ујутро кума Милка, са супругом Марком, покупише Јадранку и Петра аутом на Јадранкино крштење. Пред црквеним вратима их је већ чекао свештеник. За дивно чудо, нико од њих петоро није имао при себи упаљач, који им је требао да се упале свећа и кандило, што је необична статистичка грешка за Србију. Као наручен, преко пута беше косач, који им се нашао при руци.
Уђоше у храм. Марко и Петар су стајали са стране. Кума Милка—благо положивши руку на Јадранкино раме— стајала је иза. Док се читала молитва и процесија одвијала било је јасно да се круг који је дао повод овој причи затварао.
Стазе судбине су вијугаве, али су повезане и настављају се једна на другу.
Да су Јадранку Аустријанци пустили да се укрца на први авион за Београд, Петар не би отказивао првобитни смештај на мору у Црној Гори, који се чинио безбеднијим, ако ништа друго. Највероватније, дакле, не би јој био, како пише у записнику полицијског службеника, нити “otuđen” канадски пасош у “новом”, на брзину резервисаном смештају. У очају пред пут за Србију, Јадранка се не би ни помолила, давши обећање да ће се крстити само да уђе у земљу, које је, узгред, испунила.
Не би ни отказала свој пут за Петрињу, нити би Јово отишао баш тог дана сам, уместо са Јадранком, на гробље. Тамо, вероватно, не би ни видео Радмилу, која, највероватније, никад не би ни смогла храбрости да врати Јови фотографију са Јадранком док је била мала, једину коју је остала из породичног живота.
Најзад, ове приче не би ни било.
Епилог
16. август, Аеродром Никола Тесла
00:08
Stigla, uradila test, super brzo i efikasno. Rezultat za sat i pol, vjerojatno. Test je onaj u mozak, ali hajde. Also [такође], provukla je pasoš kroz scanner, no problem!
01:03
Već dobila rezultat. Negativna. Phew.
01:43
Pozdravi Dragana i Radu. Sa njima se nisam uspjela pozdraviti. I zahvali se Miri na projicama. Bas su dobre.
04:53
Јел прошао твој пасош?
Prosao već nekoliko puta. Posljednja pasoska kontrola. Dobila pečat. Pasos scans fine. Mirna do Toronta.
Toronto, Pearson аеродром
13:33
Sletjeli u Toronto, ali iskrcavanje će da potraje. Covid sracka.
Јој. Шта раде?
Iskrcavaju prvo ljude koji imaju dalje letove. Mi još sjedimo u avionu. Glava mi puca. Bice 24 sata kako putujem.
15:58
Idem sa Zokijem prema kući. Stigla ziva.
August 17, 9:48
Јеси прочитала први део приче?
Jesam. Super je.
Мислим да пошаљем у Таковске.
Posalјi obavezno. Ljudi ce voljeti procitati.
***
У сплету дешавања не можеш знати који је ланац завршни. Једна епизода покреће
следећу и тек кад се осврнеш унатраг биће ти јасно због чега се све то и баш тако збило те
да се посве тако, ваљда, морало и десити.
コメント